Home / Naslovna / Srela sam se sa vidovnjakinjom, ono što mi je rekla neću zaboraviti dok sam živa

Srela sam se sa vidovnjakinjom, ono što mi je rekla neću zaboraviti dok sam živa

Nikada nisam razumela ljude koji kažu „Ne moram ja sve da znam“. „Kako je moguće da nekog ne zanima baš sve, makar iz zabave?“ Ipak, kada ste previše radoznali, često ste meta „prodavaca magle“ koji žive od tuđe nesreće, a sebe nazivaju vidovnjacima.

Jedno vreme nije prošao dan da me na ulici nije zaustavila žena koja bi tvrdila da me „čeka velika sreća“ ako njoj dam neki dinar ili da „na mene misli neko na slovo D“. Mogla bih da vam kažem da sam odolevala takvim stvarima, ali nisam…, dobro možda jednom kad sam bila baš u velikoj žurbi i jednom kada me je drugarica bukvalno vukla kroz Knez Mihailovu da ne bih stala i čula „ko mi to baje“.

Bio je oktobar 2016. godine, nekoliko dana pred praznik Svete Petke, Milica i ja smo šetale, a žena oko šezdesetak godina me je uhvatila za ruku i, kad je dobila moju pažnju, rekla:

– Ti si mnogo dobar čovek, vidi ti se u očima, ali već dugo nemaš sreće jer ti neko blizak radi o glavi.

U tom trenutku, Milica me je povukla na drugu stranu.

– Ajde, idemo, bre! Nećeš valjda to da slušaš, kazala je zapovednim tonom.

Uzalud sam pokušavala da je ubedim da se vratimo i pitamo ženu „ko su mi neprijatelji“.

– Ti si, majke mi, luda. To što ona hoće da ti kaže da bi ti izvukla pare, ja ću ti reći za džabe, rekla je besno.

Narednih dana bila sam pod utiskom onoga što je ta žena rekla. Govorila sam Milici da ću je sigurno ponovo sresti i da će mi sve ispričati bez ikakve novčane nadoknade. Ona mi se smejala. Ipak prošla su tri meseca, nepoznatu čudakinju nisam ponovo videla i počela sam da je zaboravljam.

Došao je mart, Milica je bila kod svojih u Kladovu i pozvala me je u posetu. Sela sam u autobus koji kreće sa glavne stanice u Beogradu. Nije bilo mnogo putnika, mogli smo svi da zauzmemo komotno po dva sedišta i uživamo u vožnji. Ipak, autobus je stao i na Autokomandi gde je ušlo jos par ljudi – muškarac i žena. Prošli su pozadi, a onda se žena vratila, pogledala me i pitala „Mogu li da prođem do prozora?“. Iznenađenja i pomalo iznervirana što je pored toliko praznih mesta izabrala da sedne do mene, pustila sam je da prođe, a onda mi je prošlo kroz glavu „Ja ovu ženu odnekud poznajem“.

Narednih sat vremena, motala sam film u glavi odakle je znam i setila sam se – to je žena iz Knez Mihailove od koje me je Milica odvukla!

– Izvinite, moram da vas pitam nešto. Da li ste vi u oktobru zaustavljali ljude na ulici i proricali im, da tako kažem, budućnost, bubnula sam pa šta bude.

– Zašto, jesam li tebi nešto prorekla, pitala me je trudeći se da bude ljubazna i prijatna, iako se na njenom licu videlo da nešto nije u redu.

– Niste jer me je drugarica, kod koje sam krenula u posetu, bukvalno odvukla od vas, rekla sam joj potišteno.

– Ja sada ne bih da ti pričam ono što sam tada imala na umu, jer mi se danas dogodilo nešto mnogo loše pa sam rešila da idem kući u Negotin i zagrlim moju decu, kazala je i dodala da mogu da upišem njen broj telefona, što sam i učinila.

Iako u početku nije bila raspoložena za priču, ja sam to poštovala i povukla se, posle nekog vremena, otvorila se sama.

– Znaš, kad mi se javi vizija o nekim ljudima na ulici ja ih zaustavim k’o tebe…Pre mesec dana, vidim mlad bračni par, drže se za ruke, srećni, šetaju… Privkla me ta njihova razdraganost i javi mi se da su nedavno prvi put postali roditelji. Tu sliku preseče mi misao o opasnosti koja vreba sa mladine strane, počela je da priča vidovnjakinja, pa onda zastala što je mene još više zaintrigiralo.

– Jeste li im prišli, pitala sam.

Ćutala je narednih par minuta i uzdisala, a onda potvrdno odgovorila.

– Mlada se nasmejala, okrenula glavu i povukla muža. Krenula sam za njima. Ona je ušla u jedan butik, a on je ostao ispred da je čeka. Iskoristila sam priliku i prišla mu. Objasnila sam da su mi namere čiste i da znam da su skoro postali roditelji, ali da se nad mladom nadvio crni oblak. Bio je ljubazan, saslušao me i priznao da ne veruje u to što govorim. Ubedila sam ga da zapiše moj broj telefona i pozove me, ako primeti promenu u njihovoj ljubavi narednih meseci, ispričala je.

Već sam počela da zamišljam šta je sve moglo da se desi, a ona je nastavila da govori.

– Juče me pozvala starija žena i pitala da li možemo da se vidimo danas u podne kod Terazijske česme, i ja sam pristala. Došla sam, a ona je već bila tamo. Nikad je pre nisam videla i na prvi pogled, iako lepo izgleda za svoje godine, nije mi se svidela. Izvadila je sliku, a na njoj je bio lik one mlade ženice koju sam srela sa mužem pre mesec dana, kazala je moja saputnica i zaplakala:

– Ja sam svašta čula i videla, ali ovo još nisam.

Nisam znala kako da je utešim. Ćutala sam, a želja da saznam kraj priče bila je neopsiva.

– Hoću da uništitš ovu ženu, ne pitam koliko košta, rekla mi je. Zašto hoćeš da je uništitš, ja ovu mladu poznajem, tek je zasnovala svoju porodicu, ima muža koji je voli. Ona je tada pobesnela i počela da viče: „Ne, on nju ne voli, on je moj“. Čudila sam se kako može to da kaže pa sam joj rekla „Kako on može tebe da voli, ti mu možeš biti majka, ne samo njemu, već  i njoj“, a ona mi je na to rekla „Ja njoj i jesam majka, kuja mi je preuzela čoveka, on mora biti moj, samo moj ili ničiji, završila je priču vidovnjakinja, posle koje sam ja ostala skamenjena.

– Ja ne verujem, ponavljala sam.

– Ni ja ne verujem. Ja sam majka, imam petoro dece, tri ćerke, dva sina i od njih dvanaestoro unučadi, rekla je.

– Meni i dalje nije jasno odakle toj ženi vaš broj, usudila sam se da kažem jer sam tražila i najmanju mogućnost da je priču izmislila radi manipulacije.

– Našla je zetu u džepu papir sa mojim brojem i pitala ćerku, a ona joj ispričala za naš susret, pojasnila je vidonjakinja i dodala da se takvim stvarima nikada ne bi bavila, kao i da su ljudi imali različite zahteve od nje, pa i to da rastavi supružnike, ali da niko nikada pre nije tražio njenu pomoć da bi naudio svom detetu.

Autobus je ušao u stanicu u Negotinu. Moja saputnica je izašla, a ja sam nastavila putovanje.

Čim sam stigla u Kladovo, rekla sam Milici šta se desilo i zamolila je da me sasluša. Umesto „laže prevarantkinja“, „ti si luda“i „glupost“, rekla je:

– Ih, toga ima, šta je tu čudno?

Čudno je jedino to što posle te priče ljudima govorim: „Ne moram ja baš sve da znam“.

S. V.

Foto: pexels.com 

Check Also

SREĆU JE MOGUĆE KUPITI NOVCEM i još 5 manje poznatih zanimljivosti o ljudskoj psihi

Psiholozi uporno proučavaju ljudski mozak i način na koji on funkcioniše, ali broj iznenađenja stalno …

Ostavi komentar

avatar
  Pretplati se  
Obavesti me o
error: Content is protected !!