Home / Naslovna / MOŽE LI MUŠKARAC DA OPROSTI BRAČNU PREVARU: Bojan se nakon 20 godina braka našao pred teškom odlukom, ono što je uradio iznenadiće mnoge (ne)prijatno

MOŽE LI MUŠKARAC DA OPROSTI BRAČNU PREVARU: Bojan se nakon 20 godina braka našao pred teškom odlukom, ono što je uradio iznenadiće mnoge (ne)prijatno

Probudio se. Žmirkao je, gledao lagano, levo, desno. Nije još ništa video, do svesti mu je dopirao samo miris njihove spavaće sobe. Za njega je to njen miris. Sve što u njihovom domu miriše lepo, miriše mu na nju. Oduvek.

Pridigao se, prilično lako, za svojih, blizu 50 godina. Otišao je u kupatilo, oprao ruke, pa zube. Umio se i pogledao u ogledalo. Nije imao problem s tim što vidi. Hronično nespavanje plus bore koje dolaze sa godinama nisu mu naružili lice. Naprotiv. Samo su dali dodir zrelosti dečačkom sjaju iz  pomalo “crvenih” očiju licu koje ima formu, na kojem se vidi karakter.

Znao je da je zgodan. Ne zato što o sebi tako misli, što se ogleda ponekad nag u ogledalu. Tada primeti  mali „pojas“ za spasavanje oko kukova, koji narušavaju njegovu, i dalje, atletsku građu. Ima ambivalentan stav prema svom izgledu, ali je bio svestan da dobija signale od žena. Uglavnom suptilne, nekada i otvorenije. Dovoljno je iskusan i otvorenog uma da prepozna i one najtananije. Nije se nikada upuštao dalje od razmene ljubaznosti, premda su se pojavljivale dame koje su bile ozbiljno iskušenje. Bilo mu je dovoljno da zna da bi mogao, da nije još “za bacanje”. To mu je samo davalo još samo veće samopouzdanje za njegovu Ljubav sa kojom je zajedno, evo, već blizu dvadeset godina. I ima i dalje mađarski libido. A zasluge za to, pre svega, pripisuje Njoj. Motivacija je čudo.

Bojan i ja smo pričali kako ne možemo da verujemo u prečeste priče o bračnoj učmalosti, animozitetu i netrpeljivostima među supružnicima. Daleko od toga da je sve med i mleko. Pogotovu u poslednje vreme. Ali, ima frku na poslu, pregazila je četrdesetu, koliko god da je umela da ga iznervira, brzo je zaboravljao i pamtio samo koliko je voli i koliko voli njihov zajednički život. Istini za volju, Ona je vanserijski lepa i očuvala je mladalački izgled i tonus, bez da se posebno trudila. Malo zasluge za to, s pravom, Bojan pripisuje i sebi.

Probudio je petogodišnju ćerku i osmogodišnjeg sina, njega je zapalo da ih razveze u vrtić i školu. Najčešće je to njegova dužnost i kada mu Voljena nije na službenom putu, kao tog dana. Uz nežne rituale buđenja, uživajući u snenim dodirima, mirisima i zvukovima, blaže ili strože požurivanje, dao im je doručak i krenuo u novi dan. Prvo je devojčicu odveo u vrtić, potom dečaka u školu. Malecka još hoće da se mazi, ljubi i grli na rastanku, momčina je počeo sa fazom “briši matori, nemoj da me neko vidi da se mazim”.

Na putu ka firmi, nazvao je svoju Ljubav iz kola. Glas koji obožava, javio sa nežnim “Ei…”

– Jutro ljubavi. Kako si ?

– Evo, imam još sat, sat i po posla ovde i vraćam se za Beograd. Sve u redu kod kuće?

– Upravo sam razvezao piliće i krećem na posao. Pitaju za tebe, kad ćeš doći kući i taj rad. A i ja pitam za tebe…

– Pa sad sam ti rekla.

Kao da je čuo prizvuk nekakvog nestrpljenja u glasu. Takva je, dobije informacije koje je umire i ide dalje.

– Dobro, nisam na to mislio Ljubavi, nema veze. Hajde, vidimo se, javi kad stigneš i srećan put.

– Ćao, rekla je.

Stigao je na posao, utorak kao i svaki drugi. Jutarnji sastanak, nije bilo problema sa klijentima tih dana, softveri su radili bez “zakucavanja”, tekući poslovi išli su, koliko je to u Srbiji moguće, solidnim tempom. Gazda je zadovoljan njegovim radom, Bojan je bio zadovoljan poslom. Mogao bi biti i plaćeniji, ali nije mu falilo mnogo. Nikada nije dozvolio da ga obuzme gorčina zbog želja koje nije ostvario, o tome čak retko razmišlja. Krov nad glavom, lepa garderoba, naročito za Nju, putovanja, izlasci, što je najvažnije, bezbrižno odrastanje njihove dece, sve to uglavnom bez problema. Ima i duhovnih zadovoljstava i strasti, kojima lako može da da oduška. I njegova Ljubav radi dobar posao, tako da se moglo reći da je život lep. Ima naravno ambicije, neke je ostvario, neke, kako kaže, tek ostvaruje.

Vratio se posle sastanka u svoju kancelariju. Iako savestan, nije se odmah bacao na posao, ima taj ritual da pogleda malo vesti, manje o politici, više o stvarima koje njega zanimaju. Uz kafu, kršeći možda jedino pravilo u životu od kada je, u onom što bi rekli, zrelom dobu, zapalio je cigaretu u kancelariji, kao i obično. Zavidim mu na dve stvari, na tome da štetna zadovoljstva ume da ograniči na razumnu meru i tu mogućnost da se fanatičnom predanošću bavi poslom.

Onda se bacio na posao, svojski, kako ume. Ne samo zbog predanosti već zato što svoj posao voli. Pročitao je poštu, obavio nekoliko telefonskih razgovora. Zazvonio mu je telefon na stolu baš usred pisanja mejla za koji mu je bila potrebna ozbiljna koncentracija. Javio se, sekretarica mu je rekla neko žensko ime i prezime koje mu ništa nije značilo. Sekretarici je rekao da uzme podatke, da će se javiti i zamolio je da ga podseti  pred pauzu koju je uvek pravio negde oko podne, procenjujući da do tada neće završiti turu posla koju je planirao. Međutim, prošlo je nepunih petnaest minuta kada mu je zazvonio službeni mobilni. Nepoznat broj. Još se mučio oko onog mejla koji je morao, da osim stručno i pažljivo, sroči  i diplomatski. Isključio je zvono. Krajičkom oka video je da je poziv prestao. Ali, telefon je ponovo počeo da zvoni. Sada je već smatrao da je nepristojno. U školi i vrtiću su imali njegov privatan broj. Opet je isključio zvonjenje. Treperenje ekrana potrajalo je još dugo, do kraja. Onda je stigao SMS. Sada već blago napet ali i radoznao, posegao je za telefonom i otvorio je poruku.

– Javite se ODMAH HITNO !!!

U potpisu je bilo ime koje mu ništa nije značilo, onda mu je negde iz malog mozga doprlo da bi to moglo biti isto ime koje mu je sekretarica saopštila pre kratkog vremena. Oklevao je neko vreme, najviše zbog važnog pisma koje je morao da završi, ali onda je ipak odlučio da se javi. Podigao je telefon i pozvao je razmišljajući odakle toj ženi ovaj broj, nadajući se da je greška. Broj ima na sajtu firme, možda odatle… Jedno drhtavo i usplahireno žensko “halo”, prekinulo je njegova razmišljanja na tu temu.

– Da li ste vi gospodin Z.?

Jebi ga, nije greška, ta misao mu je prostrujala kroz glavu.

– Da, izvolite?

– Vi i ja, gospodine, moramo hitno da se nađemo!

Njen glas je bio još usplahireniji i drhtaviji.

Uz ”koja ludača” misao u glavi, upitao je o čemu se radi.

Sada već skoro histeričan glas mu je rekao:

– Radi se o našim porodicama! Mojoj i vašoj!

Sad mu već nije bilo dobro. Nije bio konfliktan, deca su im ne baš uzorna uvek, ali svakako ne takva da izazovu nečijeg roditelja da ovako reaguje, mada je znao da ih ima raznih, pogotovu od kada je, smenjujući se sa Njom, odlazio na sinovljeve roditeljske sastanke. Tok misli mu je prekinulo:

– Treba da se nađemo ODMAH!

Nije mu se dopao ovaj  način, ni ton, mada nije bio siguran koliko je naredbodavnog, a koliko neke vrste preklinjanja u glasu te žene. Međutim, ima taj stav da situacije koje iskaču iz normalnog koloseka treba da se reše što pre. Osim toga, ako je stvarno neka lujka, banuće mu na posao i napraviti scenu.

– Mogu za nekih 45 minuta najranije, ako vam to odgovara. Samo kažite gde?

Rekla je ime kafea. Čuo je za to mesto, ali se ne seća da je ikad tamo bio.

– Kako ću vas prepoznati, pitao je svoju sagovornicu.

– Ja znam kako vi izgledate, ne brinite za to, rekla mu je.

Ćutao je neko vreme, onda se sa krajnjim naporom koncentrisao na pismo i uspeo nekako da ga napiše otprilike dvadesetak minuta pre sastanka sa uznemirenom gospođom A.T.  Onda mu je na pamet palo da je izgugla. Našao je na Fejsbuku četiri osobe sa tim imenom, ali samo je jedna od njih bila iz Beograda, tako da je pretpostavio da je to ona. Nije njegov tip, ali jeste zgodna. Mnogo popularnih motivacionih statusa i slika maca i kuca – gledao je njen profil, a onda se naterao da krene.

Stigao je tačno u minut, još jedna njegova osobina, meni teško dostižna. Bojažljivo je ulazio, oprezno, kao da ulazi u nekakav zloglasni lokal gde je svaki čas mogla da ga potkači kakva leteća flaša ili stolica. Trudeći se da izgleda opušteno, osmotrio je mesto, pogledom tražeći “uznemirenu gospođu A.T.” , kako ju je već u glavi krstio. Ugledao ju je, to je bila ona sa Fejsbuka. U isto vreme mu je mahnula. Krenuo je ka zabačenom separeu, očigledno namerno odabranom da budu što manje vidljivi.

– Bože me oprosti, kao da smo u nekoj varijanti, pomislio je na trenutak. Ali ta misao mu je isčezla iz glave istog trena, jer mu je savest bila mirna i zna čak i ako bi bio viđen, i ako bi to došlo do Nje, ne bi imao nikakav problem. Samo bi se kratko zezali na tu temu i zaboravili. Seo je, poželeo “dobar dan” i uspeo da se ljubazno nasmeši. Osmeh na licu mu je ubrzo smenio zabrinuto – radoznali izraz uz jedva primetnu notu smorenosti, koju uz svu pristojnost nije umeo da sakrije.

Došao je konobar, prvo je ponudio ”uznemirenu gospođu A.T. ”, koja je samo rekla da već ima piće, sklanjajući pogled od konobara. Tek tada, Bojan je primetio njene, od suza vlažne i crvene oči. Naručio je ceđenu narandžu i na brzinu je “skenirao”. Doterana, po stajlingu, ne baš po njegovom ukusu, ali nije mogao da kaže da je neukusno. Malo viška istaknutih sekundarnih ženskih atributa, otprilike godina njegove ljubavi, ali ne baš toliko očuvana. Ništa strašno. Ispred nje čaša sa pelinkovcem ili nečim sličnim. Nije izgledala kao alkoholičarka koja pije pre podne, shvatio je da je to pokušaj lečenja tako očigledne uznemirenosti. Kao po dogovoru, ćutke su sačekali da konobar donese piće i zameni pepeljaru u kojoj je bilo već nekoliko popušenih, tankih cigareta sa tragovima karmina. Sada je i on poželeo da zapali, ne iz zadovoljstva kako voli, već nervoze koje je upravo postao svestan. Ponudio je cigaretom, odbila je, uzevši svoju. Dok joj je palio, konačno je progovorio, pokušavajući da zvuči opušteno.

– Pa dobro, kažite, gde gori? Kako mogu da vam pomognem, pitao ju je.

Drhtavom rukom je povukla dobar dim, istresla ostatak pelinkovca, pogled joj je šarao kao po ulju, uglavnom po podu, kao da traži nešto važno, što joj je upravo ispalo. Konačno je progovorila:

– Ne znam kako možete da mi pomognete, a ne znam ni ko vama može da pomogne!

Sad već pomalo iznerviran, ipak savlađujući se, htede taman da zausti nešto u smislu “hajde, polako, bez nervoze, šta god je, rešićemo”, kada je ponovo progovorila :

– Poznajete li vi mog muža, I.T ? Zovu ga i Zule?

– Ne, zašto?

– Pa znate, on poznaje vašu ženu. I to jako dobro je poznaje.

Sada je već sevala očima, sikćući u pokušaju da ne vrišti.

– O bože, pomislio je, to je dakle, i već planirao kako da pokuša da je umiri i uspeo ili ne, da se što pre vrati na posao.

– Šta hoćete da kažete, ipak mu je izletelo.

– To da su moj muž i vaša žena u varijanti! Kres varijanti!

I onda dodala još kreštavijim šapatom: ”Jebu se!”

I dalje u neverici, htede odmah da joj kaže da je nesporazum u pitanju i da se smiri. Na njegovo iznenađenje, samo mu je izletelo “Odakle vam to?”, i to pomalo neprijatnim tonom.

– Nisam sigurna da želite to da vidite, ali ja hoću da vam pokažem, rekla mu je i bacila na sto podebeo svežanj nekih A4 papira.

Dok je posezao za svežnjem papira shvatio je da mu drhte ruke i da mu zuji u ušima. Uzeo je drhtavim pokretima papire. Video je odštampane skrin šotove vajber poruka, video je slike muškarca u avataru jednih poruka, poznatu, dragu sliku svoje Ljubavi u avataru drugih. Prevrtao je nasumično papire, video je i odštampane mejlove, video je njenu privatnu mejl adresu, video je slike. Onda mu se učinilo čitavu večnost, mada samo na par sekundi, nije video ništa. Zujanje u ušima postalo je nepodnošljivo. Kada je došao k sebi, ili, bolje rečeno, kada su mu se samo vid i sluh izbistrili, um ne potpuno, pogledao je uznemirenu gospođu A.T. pa papire, pa tako nekoliko puta u samo jednoj sekundi. Onda je mahinalno, prvi put osmotrio koga ima lokalu, da neko ne vidi. Jer podsvest mu je govorilo koliko ga je sramota. Taj osećaj koji ne pamti kada ga je poslednji put imao. Da, neka strašna, teška, neobjašnjiva, olovna sramota. U stvari, takvu vrstu sramote nije nikada u životu osetio. Dve žene u nekom živom tračanju uz kafu, neki ”baki” biznismen zadubljen u neki Informer, tri studenta koji bulje u telefone i tablete. Niko ko bi video šta drži u rukama, mada se osećao kao da je go na trgu prepunom ljudi koji ga ismevaju.

– Odakle vam ovo, izustio je, još ne usuđujući da se udubi u sadržaj onoga što je držao u oznojanim šakama.

–  Imam drugaricu, vašu koleginicu, ona me je naučila kako se ovo radi i provalila mi šifru mejla ove moje gnjide, rekla mu je.

Da je bio u stanju da razmišlja bistro, sigurno bi poludeo što još neko zna za ovo. Mislio je da govori smireno, ali iz dubokog unutrašnjeg očaja, rekao joj je da se ovo može falsifikovati.

– Sad ćeš da vidiš, obratila mu se na ”ti”, kao da su već dugogodišnji sapatnici u nekoj strašnoj nevolji.

–  Imali su dogovor da se vide na Kopaoniku, tamo ti je žena? Da je ne nazovem drugačije ?

Ta poslednja rečenica mu je negde duboko zasmetala, ali je prevagnulo to što ona zna gde je njegova Ljubav i samo je ćutao.

– Ova pička moja je trebalo da se nađe sa njom, samo sam ga provalila i stegla za jaja pa je ova tvoja ostala bez kurca noćas, rekla je.

Dok je siktala, nije primećivao koliko mu smeta takav način izražavanja, samo je i dalje ćutke slušao i posmatrao kako izgovarajući te tako strašne reči vadi tablet iz tašne.

– Ona ne zna zašto se nije pojavio, slala mu je poruke na Vajber, na SMS. Jedva sam se suzdržala da joj ja ne odgovorim, a rekla bih joj svašta!

Tablet se podigao, tad je shvatio mu da se približila tako da sedi pored njega i držala napravu tako da može da vidi ekran.

–  Drugarica mi je hakovala i njegov viber, mogu ovde sve da pratim.

Otvorila je poruke sa njenom slikom. Skrolovala je nekoliko njenih poruka na koje nije dobila odgovor.

– Ei ?

– Pa gde si ?

– E, sve razumem, sve ok ako nešto iskrsne, ali da mi ništa ne javiš !? ALO !?

– Jbt, sad već brinem…

I jutrošnju:

– ???

Lagano se zavalio u stolicu, pa ponovo nalaktio na sto. Drhtavim rukama je posegao za cigaretom, ne primećujući da mu je predhodna izgorela potpuno, dok je slušao i gledao to što mu ni u najmračnijem delu svesti nije bilo da će ikada čuti ili videti. Odjednom, teskoba. Pritisak od kojeg je imao osećaj kao da će eksplodirati. Nije imao vazduha. Prokrkljao je ”samo trenutak” i izjurio napolje.

Neurotičnim, brzim pokretima dirao se po glavi i čelu, da se pogladi ili počeše, pa iste sekunde odustajao. Kao neko kome je odsečena glava pa pokušava još sekundu dve da je opipa na ramenima. Onda je jurnuo, brzo hodajući. Zatim je čučnuo, misleći da će pasti u nesvest. Tako je čučao neko vreme, pokušavajući da udiše vazduh. Počeo je sebi da objašnjava da je ovo psihosomatski, da mu ništa ne fali, da će biti u redu. Nakon nekoliko minuta, njemu čitave večnosti, usudio se da se ispravi. Nekoliko nesigurnih koraka, onda još nekoliko dubokih udisaja i klecajućih kolena i drhtavih ruku, vratio se uznemirenoj gospođi A.T.

– Aha, boli, jel da, pitala ga je.

Samo se srušio u stolicu i ćutao zureći u najdublje ništa u životu.

– Si dobro, čuo je kroz maglu.

“Uznemirena gospođa A.T.” prešla je na ti. Nije bio toga svestan, kao ni toga da je i on sada “Uznemireni gospodin B.Z.”. Klimnuo je glavom odsutno pokušavajući da se sabere.

– Mogu li ponovo da vidim one papire?

– Izvoli, zadrži ih. Imam kopiju.

Dala mu ih je pažljivo u drhtavu ruku. Oboje su pazili da se ne raspu i da niko ne vidi njihovu sadržinu. Zazvonio mu je telefon. Ona zove, video je. U glavi se borio da je ne nazove “Ljubav” kao što je zove već ne pamti od kad. Oklevao je da se javi. Shvatio je da se boji, ne nje, nego sebe.

– Kurva, prosiktala je “uznemirena gospođa A.T.”

Samo ju je belo pogledao i odlučio je da se ipak javi pokazavši molećivim pogledom sagovornici da ćuti. Mada, pitao se, čega on ima da se plaši? Misli su mu proletale munjevito kroz glavu. Shvatio je da ustvari ne želi sa Njom da razgovara o ovome preko telefona, da ne zna ni kako bi razgovarao, ni šta treba da radi. Iako mu je prvi poriv bio da je opsuje najsočnije što ume iz dubine stomaka, savladao se.

– Halo?

– Lepi moj, za oko sat vremena stižem kući.

– OK.

– Nešto nije u redu?

Shvatio je da mu je u glasu osetila to, šta god je to bilo da oseća. Nije umeo da artikuliše tu mešavinu uznemirenosti, poniženosti i besa, ni u više naziva.

– Ne, sve je u redu.

– Aha, čujem. Dobro, valjda ćeš mi reći jednom.

Njen blago kiseli ton ga je još više razjario, toliko da ga je to paralisalo. A i znao je da ga suviše dobro poznaje da bi mogao da sakrije ta strašna osećanja koja su kuljala iz njega.

Od svega je uspeo da procedi jedno hladno:

– Vidimo se, moram da prekinem sad.

“Uznemirena gospođa A.T.” ga je gledala škiljeći. Shvatio je da je ta mržnja uperena prema Njoj.

– Razumem, raspravićeš to sa droljom oči u oči. Tako i treba, rekla mu je.

– Gospođo, hvala vam što ste mi rekli za ovo, kazao je, podsvesno želeći da je nikada nije ni upoznao, a kamoli da je čuo i video to što je imala da mu kaže.

– Ja sad moram nazad na posao. Doviđenja.

Nije mogao da se seti nikakve ljubaznosti ni izraza sapatništva koji bi joj uputio. Nije znao tačno zašto mu baš ide na živce iako je iz sopstvenih cipela znao i osećao koliko može da pati. I da, jeste, osećao je i solidarnost sa njom i bilo mu je žao. Pogledao je je još jednom i video skrhanu ženu na ivici suza koju još verovatno jedino strašan bes drži da se ne onesvesti. Pomislio je da mora biti da i on izgleda sigurno slično.

Okrenuo se i izašao. Došao je do zgrade u kojoj je radio, i bez predumišljaja seo u svoja kola umesto da ode nazad u kancelariju. Spustio je papire pored sebe, ne usuđujući se da ih pogleda. Nazvao je sekretaricu i rekao da mora kući, da mu nije dobro. Potom je nazvao tasta, kojeg su inače zvali kad iskrsne nešto, da pokupi decu, i zamolio ga da ih odvede kod njega kući, a neko će ih pokupiti čim stignu. I on i tašta su u penziji, ali krepki, deka je vozio kola i to sasvim bezbedno.

– Bojane, jel se nešto desilo?

– Jebo te, i on me je provalio, pomislio je.

– Da, ćerka ti se jebe sa Zuletom, pomislio je, ali nije rekao. Malo ga je grizla savest što je to pomislio u besu koji nije jenjavao, ovaj blagi čovek sa kojim se uvek slagao, nema ništa s tim. Zna se ko ima.

– Ne, samo su me nešto iznervirali na poslu. Hvala vam.

Zujanje u ušima sada je bilo manje, ali nikako nije prestajalo. Upalio je auto i odvezao se kući da sačeka svoju “Ljubav”. Baš tako je o njoj sada mislio, pod navodnicima. Ušao je u stan, a da više nije bio svestan mirisa, njenog mirisa. Nasuo je sebi Džek Denijels i popio ga na eks. Onda je nasuo još jedan. Seo je i zapalio cigaretu. I konačno se ohrabrio da podrobnije pogleda sadržinu papira koje je dobio. Svega je bilo. Tekstualne poruke, od naklonosti do “hoću da te jebem” i još eksplicitnijih sa njegove strane do njenih “nedostaješ mi” koje su došle do “razvaljuje mi se sa tobom”, kuraca, pičaka…Gledao je dalje, slika njegovog polnog organa, njena slika u vešu. Zurio je u sliku, poslatu tom liku koji nije baš ni pismen. Uhvatio je onda sebe kako misli o tome koliko je lepa dok je gleda. Onda je shvatio da tu nije lepa za njega. A onda i to da je slika iz njihovog kupatila.

– JEBO TE IZ NAŠEG KUPATILA!!!??? Razbio je čašu o pod. Zatim i stonu lampu koju je isčupao iz zida. Uhvatio se za glavu, kleknuo. Posle nekog vremena je naterao sebe da ustane i nasuo novu čašu burbona. Kompulsivno je zapalio cigretu i seo. Nedugo zatim, nasuo je još jedno piće i zapalio treću za redom. Tada je čuo na stepeništu njen siguran korak u visokim štiklama, energično otključavanje brave i otvaranje vrata. Ušla je u stan, pa u dnevnu sobu. Prvo se iznenadila što ga vidi kod kuće, a onda je videla krhotine po podu.

– Šta se ovde, pobogu, desilo?

Bacio joj je papire na sto i kroz zube procedio:

– Ovo se desilo.

Nervozno ih je podigla. Nakon prvog pogleda ruke su počele vidno da joj se tresu.

– U našem kupatili si slikala za njega! Jel te i jebao tamo!? Jel te i u našem krevetu jebao, nije vikao, bolno je cvileo.

Još pre nego što je progovorio, ona je sela na krevet, a plač joj je rušio zidinu po zidinu samokontrole. Nakon što je izgovorio te reči, ramena su joj se vidno tresla, pokrila je lice rukama.

– Čuješ šta te pitam!?

– Nisam ljubavi, nisam,  skoro je vrištala kroz suze.

– Lažeš, jebo te kako lažes!!!

– Nisam, kunem ti se!!!”

– Milice, šta si to uradila??!!

Tek tada je briznula u nekontrolisani plač. Ponovio je to nekoliko puta dižući ruke, hvatajući se za glavu, idući ka njoj pa se opet okretao. Više nije znao šta će od sebe.

– Izvini ljubavi, molim te izvinii…PREKLINJEM TE!

– Nemoj tako da me zoveš, TI JASNO!?”

– Jebo te i to sa kakvim ološem!? Pa ne zna tri suvisle da sastavi? Zbog njega si pljunula na našu porodicu? Šta sam ti zgrešio? Pa jel sam ja tolika nakaza da si morala ovako baš!? I to sa ovakvim polusvetom što ti šalje pesme sa radio Teherana!??!

Bilo je toga još mnogo. On nije mogao da se zaustavi, a ona nije mogla da dođe do daha.

Na svaku njegovu rečenicu, tresla se još više. Kao da nije bilo kraja pojačavanju njenog plača koji je postao tihi, ali intenzivni jecaj.

– Bojane, molim te!

Zazvonio mu je telefon. Pogledao je ko zove. I u tom, potpuno izmenjenom stanju očinski instinkt mu je govorio da vidi da nije deda, da li je sa decom sve u redu. To je bila ona, “Uznemirena gospođa A.T.”.

– Molim!?

– A, po glasu bih rekla da si se sreo sa kurvom.

Zvučala je zaverenički i prisno.

– Našla sam mu još par stvari, ako hoćeš. Treba i njoj na nos da nabiješ. Ne samo ona moja pičketina. Treba im oboma jebati majku kurvanjsku, jebem im mamu da im…

– GOSPOĐO!!!ALO, viknuo je iz stomaka.

– Ne možete o mojoj ženi tako da govorite, jel vam jasno!? Ona je majka moje dece, rekao je i prekinuo vezu.

U sobi je nastao muk. Nije bilo jasno ko je ovim više bio iznenađen, ona ili on sam. Šta mu je to iz usta izletelo? Samo sekundu ranije bio je na ivici da uradi ono čega se celog života gnušao, da udari ženu. A sad je ta priprosta malograđanska sapatnica učinila da iz njega izleti ovo? Muk je trajao, činilo im se, čitavu večnost. Ona, kao da se bojala da pusti glas iz sebe, nije se pomerala, nije disala. On je osetio kako mu se trese brada. Napokon je progovorio:

– Milice, šta si to uradila, Milice…, ovog puta kroz suze.

Pogledao je. Video je lepu ženu, skupljenu kao da se smrzava i trese. Video je njeno lice još uvek zamrznuto i isto od kad je završio razgovor sa “Uznemirenom gospođom A.T.”. Samo su suze i dalje tekle. Video je na njenom licu osramoćenost, strah, tugu. Video je lepu ženu u užasnom stanju. Video je ženu koja mu je i dalje bila lepa. Video je ženu koju voli. I ta pomisao, taj osećaj isto ga je ošinuo i paralisao pa je opet neko vreme vladala tišina. Apsolutna tišina.

– Šta ćemo sad da radimo Milice, procedio je i dalje kroz suze, kroz onaj suzdržan muški plač. Uspeo ja da se obuzda. Ali nije uspeo da se odupre poplavi osećaja ljubavi prema ženi koja je sedela ispred njega i jecala. Kao da se u jednom momentu trgla, bacila se na kolena pred njega, obgrlila ga oko nogu, zarila mu lice u butane:

– Radi mi ljubavi šta hoćeš, samo me ne ostavljaj, preklinjem te.

Nežno joj je rastavio ruke, podigao je, zagrlio.

– Neću te ostaviti…kravo jedna, tiho joj je šapnuo na uvo. Njen jecaj je na trenutak prešao u kikot. Stegla ga je kao da hoće da se utisne u njega. Sklonio joj je kosu sa umazanog lica i usne su im se dodirnule. Poljubili su se kao da je prvi put.

Kada su se stišali, razgovarali su o ovome još mnogo puta. Uz bezbroj njenih prolivenih suza i verovatno poneku njegovu.

Viđamo se i danas, porodično ili na zabavama. Samo ja, osim njih znam šta je bilo. Nekad mi se čini da preko njih pređe senka nezalečene rane, nekad da imaju auru para koji je prebrodio nešto što malo ko prebrodi i da ih je to učinilo prisnijima. A ja pomislim da bih voleo da sam kao on, da sam toliko jak, jer, ovo se svakome može desiti.

F. M.

Foto: pexels.com

Check Also

SREĆU JE MOGUĆE KUPITI NOVCEM i još 5 manje poznatih zanimljivosti o ljudskoj psihi

Psiholozi uporno proučavaju ljudski mozak i način na koji on funkcioniše, ali broj iznenađenja stalno …

Ostavi komentar

avatar
  Pretplati se  
Obavesti me o
error: Content is protected !!